rad u oblaku 2 deo


http://www.youtube.com/watch?v=BpuPHGxf1Z0

Advertisements

pojam i prednost umrezavanja


Prednosti računarskih mreža

Deljenje resursa

Mreža prevashodno služi da bi mogli sa drugim korisnicima da se podele resursi kao što su podaci ili hardver. Pri tome moguće je ostvariti povećanje produktivnosti i finansijsku dobit. Tako, na primer, četiri štampača od kojih se svaki koristi samo četvrtinu radnog vremena, može da se zameni jednim štampačem. Uz cenu koju je potrebno platiti za mrežne kartice i opremu za povezivanje, lako se sračuna da je drugo rešenje isplativije.

Isto rasuđivanje može se primeniti i na drugu opremu koja se može deliti, kao što su skeneri, modemi, diskovi, itd.

Umrežavanjem računara povećava se produktivnost ako je potrebno razmenjivati elektronska dokumenta, jednostavno zbog smanjenja broja operacija oko njihovog prenosa.

Centralizacija

Jedna od glavnih namena u korišćenju računarskih mreža jeste pristup velikim bazama podataka. Ako se te baze intenzivno menjanju svakodnevno, od strane velikog broja korisnika, onda je neracionalno čuvati ih u više kopija na svakom mestu korišćenja. Jedno rešenje je postavljanje baze podataka na jedan server i omogućavanje mrežnog pristupa svim korisnicima. Sistem za upravljanje bazom podataka će, sa svoje strane, voditi računa o istovremenim pokušajima raznih korisnika da menjenju podatke u bazi.

 

Zaštita

Centralizacija podataka obezbeđuje i regularnu zaštitu značajnih podataka. Ona može da bude potpuno automatizovana i da ne zahteva nikakvu intervenciju čoveka (osim povremene). Neki programski sistemi omogućuju potpuno centralizovanu zaštitu svih radnih stanica u mreži.

1.4. Nedostaci računarskih mreža

Kompleksnost

Glavni nedostatak računarske mreže jeste njena kompleksnost. Dok samostalnim računarom krajnji korisnik po pravilu može sam da upravlja, u slučaju mreže neophodna je intervencija stručnjaka. Pad izolovanog računara u okviru firme ne predatavčlja veći problem, ali pad mreže može da bude prava katastrofa.

Depersonalizacija komunikacije

Pojavom računarskih mreža došlo je do intenziviranja komunikacije. Pri tome nije potrebno ni pomeriti se smesta da bi se komuniciralo sa drugima, čime se postepeno gubi humani karakter komunikacije među ljudima. Slična je posledica i korišćenja mobilnih telefona.

Osnovni Internet protokoli


Da bi računari povezani u mrežu mogli međusobno da komuniciraju, neophodno je da se usvoje pravila za komunikaciju, zajednička za sve koji žele da pristupe mreži. Skup pravila i normi koji opisuje postupke koji se primenjuju u računarskim telekomunikacijama nazivaju se protokolima.
TCP/IP predstavlja skup više protokola (protocol suite), od kojih svaki ima specificnu ulogu, dok je sam naziv zapravo akronim dva najvažnija protokola iz skupa – transportnog TCP protokola (Transmission Control Protocol) i mrežnog IP protokola (Internet Protocol). IP (Internet Protocol) – obavlja zadatke vezane za usmeravanje (rutiranje) paketa u mreži, u zavisnosti od polazne i odredišne Internet (IP) adrese.
TCP (Transmission Control Protocol) – osim što vrši multipleksiranje paketa prema servisima, TCP obavlja niz složenijih zadataka, vezanih za uspostavljanje i raskidanje veze, kontrolu ispravnosti i redosleda paketa na prijemu, kontrolu toka podataka itd, TCP obavlja potpunu kontrolu ispravnosti podataka na krajevima veze, zahteva ponovno emitovanje paketa ako primeti da paket nije stigao ili je stigao oštećen, vrši kontrolu toka podataka, u smislu dinamičkog propustanja veće ili manje količine podataka ujedinici vremena.
FTP (File Transfer Protocol) definiše protokol vezan za prenos datoteka; SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) definiše proceduru razmene elektronske pošte između dva sistema priključena na Internet; HTTP (Hyper-Text Transfer Protocol) je protokol kojim se prenose elementi (tekstovi, slike, zvučni zapisi) koji čine WWW prezentaciju itd.
TELNET je protokol koji omogućava prijavljivanje na udaljenom računaru (remote login).

Sistem domenskih imena


Domain name system (DNS) je sistem koji čuva i povezuje veliki broj informacija sa imenima domena i prevodi imena domena u IP adrese. Kao što je već rečeno, komunikacija između pojedinih računara na Internetu zasniva se na IP adresama. Pošto ih je teško pamtiti i zadržati preglednost nad npr. 100 i više ovakvih adresa, uveden je sistem koji veže IP adresu jednog računara za jedno ime. Moguće je npr. računaru sa adresom 156.210.11.78 dodeliti ime MOJRACUNAR i za sve poslove koristiti samo to ime. Ukoliko se ovaj računar prebaci u drugu mrežu (subnet), ne mora se pamtiti njegova nova IP adresa jer njegovo ime ostaje isto. DNS je u osnovi jedna distribuirana baza podataka u kojoj su upisana sva imena i odgovarajuće IP adrese pojedinih računara i skup funkcija koje omogućavaju prevođenje IP adresa u imena domena i obrnuto.

 

Korišćenje imena umesto numeričkih adresa računara pojavilo se prvo u ARPANET-u. Svaki računar u mreži sadržao je fajl hosts.txt u kome su bili mapirani svi računari koji su se nalazili u mreži, tj. njihove IP adrese sa imenima (npr. 212.62.45.222 sa www.singidunum.ac.yu). Ovi fajlovi i dalje postoje na modernim računarima i koriste se kao alternativa DNS-u u manjim mrežama. Međutim, ova metoda je statičkog karaktera jer, ukoliko se neka IP adresa u međuvremenu promeni, moraju se ručno unositi novi podaci. DNS se pojavio zbog porasta broja umreženih računara i potrebe za jednostavnijim adresiranjem.

 

DNS čine hijerarhijski povezani DNS serveri. Za svaki od domena mora da postoji deklarisan jedan ili više nadležnih DNS servera koji su zaduženi za čuvanje i davanje informacija o navedenom domenu. Jedan DNS server može biti zadužen i za veći broj potpuno nezavisnih domena.U korenu stabla postoje specijalni DNS serveri koji se zovu root serveri i oni su zadužene za top level domene tj. domene na samom korenu stabla.

1.6.1.  Princip rada DNS-a

Prostor domenskih imena je stablo za čiji svaki čvor postoji zapis u DNS-u nadležnom za tu zonu.U nadležnom DNS serveru (authoritative DNS nameserver) moguće je za određenu zonu deklarisati pod-zone putem deklarisanja odgovarajućih DNS pod-servera. Informacije koje su povezane sa čvorovima se traže pomoću rezolvera.To su klijentske komponente DNS sistema koje se obraćaju DNS serveru da bi od njih dobili IP adresu određenog domena. Rezolver koristi rekurziju da bi došao do željene informacije koja je zahtevana od strane korisnika.


1.6.2.  Delovi imena domena

Naziv domena (domain name) se sastoji od dva ili više delova razdvojenih tačkama. Uzmimo za primer domen: en.wikipedia.org

 

  • Prva oznaka sa desne strane predstavlja top-level domen (.org).
  • Svaka naredna oznaka predstavlja pod-domen top-level domena (wikipedia, en).
  • Domen može imati jedan ili više hostname-ova kojima su pridružene realne IP adrese.Npr. en.wikipedia.org i wikipedia.org domeni su oba hostname-ovi, ali org domen nije.

 

Šema imenovanja domena na Internetu hijerarhijski je organizovana. Internet je podeljen na područja od kojih svako ima određeno značenje. Područja su organizovana u obliku stabla i podsećaju na organizaciju direktorijuma na hard disku jednog računara. Jedan DNS server može čuvati informacije o više različitih domena, a više DNS servera mogu čuvati informacije za samo jedan domen.


Root DomainNa vrhu se nalazi tzv. root domen koji se označava tačkom. U praksi se ta tačka ignoriše tako da se ne mora koristiti.

 

Top Level DomainDrugom području pripadaju tzv. top level domeni (TLD) i iz njih se može odrediti kojoj organizaciji, državi ili geografskom prostoru taj domen pripada. Ispod ili iznad top level domena ne može se nalaziti neki drugi top-level domen. Postoje tri kategorije top-level domena:

  • TLD vezani za zemlje: domen dužine dva slova vezan za zemlju ili određeni geografski prostor (.yu – Jugoslavija, .jp – Japan, .ru – Rusija i sl.)
  • generički TLD: domen koji se koristi za određenu klasu organizacija (.com -commercial, .org – neprofitne organizacije, .net – network, .mil – military i sl.)
  • infrastrukturni TLD: jedini u ovoj grupi je .arpa domen.

 

Second Level DomainPredstavlja sledeće niže područje ispod TLD i označava ime pod kojim se neka firma može registrovati. Uzmimo za primer da firma „velikafirma“ želi da registruje domen na Internetu sa nazivom velikafirma.yu. Prvo se mora saznati da li je taj domen slobodan? Centralno mesto za registraciju domena je InterNIC ( http://www.internic.net). Ovde takođe možemo prekontrolisati dostupnost slobodnih domena.

 

Subdomain Ispod gore navedenih domena sledeći sloj domena se naziva Subdomain. Univerziteti npr. često koriste subdomene jer su podeljeni u više stručnih područja.

ip shema i adresiranje


3.1       IP adresa

IP adresa je struktura podataka koja služi za jedinstveno identifikovanje računara u mreži. To je vrednost dužine 32 bita (4 bajta) koja je dodeljena svakom sistemu na Internetu. Pošto je ova vrednost jedinstveni identifikator, dva sistema ne mogu imati istu IP adresu. Sa druge strane, moguće je da neki sistemi imaju više od jedne IP adrese. U tom slučaju, može im se pristupiti koristeći bilo koju od njih.

 

IP adrese su najčešće u praksi zapisane u tačka decimalnoj notaciji – svaki bajt je predstavljen svojom decimalnom vrednošću, a između njih su tačke (na primer 82.117.206.16). Obzirom da su u pitanju bajtovi, očigledno je da u decimalnom zapisu uzimaju vrednost 0-255.

 

Kako je Internet mreža sastavljena od mreža, svaka IP adresa sastoji se od dva dela: mrežnog (koji identifikuje mrežu u koju je računar povezan) i tzv. host dela (koji identifikuje sam računar unutar mreže). IP mrežna adresa dobija se bitskom operacijom I (eng. AND) između 32bitne IP adrese i još jedne vrednosti – mrežne maske (subnet mask). Ona sadrži logičku vrednost 1 za svaki bit koji čini mrežni deo i vrednost 0 za svaki bit host dela. Očigledno, svi računari u istoj lokalnoj mreži (treba da) imaju istu mrežnu masku. Mrežna maska se takođe često zapisuje u tačka decimalnoj notaciji (npr. 255.255.255.0 – prvih 12 bita mrežni deo, poslednja 4 host).

 

Postoje tri vrste IP adresa:

  1. unicast – određuje tačno jedan računar
  2. broadcast – određuje celu lokalnu mrežu
  3. multicast – određuje grupu računara

 

Kada je odredište nekog IP paketa broadcast adresa, ceo host deo adrese popunjava se jedinicama.

 

IP adresa iz prethodnog primera može imati mrežnu masku 255.255.255.0, što znači da je njen mrežni deo 82.117.206, pa je adresa mreže 82.117.206.0. Kako je mrežna maska dugačka 24 bita, to znači da host deo ima 8 bita. Zato u toj mreži može biti maksimalno 254 računara, jer je adresa 0 oznaka same mreže, a adresa 255 broadcast adresa. Često se u praksi mrežna maska zapisuje iza IP adrese kao broj bita mrežnog dela, razdvojen kosom crtom: 82.117.206.16/24

 

Kao što je ranije pomenuto, nepraktičnost ovog adresiranja za ljude prevaziđena je uvođenjem domenskog servera imena (eng. DNS – Domain Name Server), koji svojom hijerarhijskom konstrukcijom obezbeđuje da se numeričke adrese zamene logičnim i razumljivim imenima.

 

Da bi se olakšala administracija mreža, skup svih IP adresa podeljen je na klase: A, B i C. U praksi postoje i klase D i E, ali se koriste samo za multicast i eksperimentalno adresiranje.

 

  • Mreže klase A, kod kojih je najviši bit postavljen na 0 (vidi Sliku 3.7), obuhvataju opseg adresa od 1.0.0.0 do 126.0.0.0. Ovo su jako velike mreže i dodeljuju se samo ogromnim kompanijama, jer u sebi mogu sadržati preko 16 miliona računara.

 

  • Mreže klase B, kod kojih dva najviša bita imaju vrednost 01 (vidi Sliku 3.7), sadrže adrese iz opsega 128.0.0.0 do 191.254.0.0 i korisnicima stavljaju na raspolaganje oko 65000 adresa.

 

  • Mreže klase C imaju naviše bitove postavljene na vrednost 110 i omogućavaju 254 računara u ovoj mreži.

 

Klasa A 1.0.0.0 – 126.0.0.0 0                         7              15           23           31

0 net deo host deo

 

Klasa B 128.1.0.0 – 191.254.0.0
0 1 net deo host deo

 

Klasa C 192.0.1.0 – 223.255.254.0
1 1 0 net deo host deo

 

Klasa D
1 1 1 0 multicast deo

 

Klijentsko serverski odnosi


Klijentsko-serverski odnos

 

Većina današnjeg interneta, pa tako i Web, bazirana je na klijentsko-serverskoj strukturi. Struktura se bazira na dihotomiji između strojeva koji predstavljaju klijente i strojeva koji predstavljaju servere. Klijentski stroj je npr. stroj kojim pregledavamo web-stranice – stroj koji aktivno traži i pregledava informacije, koji šalje zahtjeve za tim informacijama i obrađuje ih kada ih dobije. Server je pak stroj na kojem su sve te informacije sačuvane, te čeka da ih neki klijent zatraži, na što ih on uručuje. Prednost te strukture jest činjenica da su serverski strojevi uglavnom iznimno snažne mašine koje se bez većih problema nose s navalom do koje dolazi kada mnogo klijenata zahtjeva sadržaj koji je na njima pohranjen. Isto tako, pristup informacijama je lakši zbog toga što je centraliziran, a time je povećana i sigurnost informacija.

 

Alternativan odnos klijentsko-serverskom bio bi npr. “Peer-to-Peer” odnos u kojem svi klijenti komuniciraju direktno međusobno. Ta se struktura koristi uglavnom za servise za izmjenu datoteka.

Poglavlje

4

 

Serverske tehnologije

 

Evo nas konačno i na poglavljima koje obrađuju konkretne Web tehnologije. Prvo će biti riječ o serverskim web tehnologijama. Serverske Web tehnologije mogu se ugrubo podijeliti na:

  • samostalne programe
  • serverske skripte
  • specijalne jezike

Primjeri samostalnih programa su npr. CGI te Java servisi.

CGI je sučelje koje omogućava serverima da pokreću programe kao odgovor na HTTP zahtjeve. CGI specificira kako proslijediti argumente programu koji će se izvršiti kao dio HTTP zajtjeva. Također, CGI omogućava vraćanje rezultata u HTML formatu zavisno o parametrima konkretnog zahtjeva.

 

 

Java servis je pak opći mehanizam za proširenje mogućnosti servera, a dolazi iz Sun Microsystems kompanije. U odnosu na CGI, radi se o nešto efikasnijoj, no zato i sporijoj serverskoj tehnologiji (ujedno ima i problema s HTML ispisom).

Serverske skripte se pak baziraju na miješanju kôda aplikacije s HTML-om. Konačni rezultat je mješavnina dinamički generiranog i statičnog HTML kôda. Najčešće serverske skripte su ASP, JSP te PHP.

 

ASP je Microsoftov jezik razvijen 1996. godine, trenutno je aktivan ASP.NET. JSP je još jedna tehnologija Sun Microsystemsa koja miješa HTML kôd s Javom. PHP je pak, otvorenog kôda, nastao je na Unixu u obliku Perl skripti, te je od svih navedenih možda i najpopularniji i najmoćniji.

Što se tiče specijalnih jezika, tu je najpoznatiji primjer ColdFusion (u vlasništvu Macromedie) – tehnologija osmišljena za mrežno prezentiranje informacija proizašlih iz neke od relacijskih baza oodataka. Sintaksa je bazirana na ColdFusion Markup Languageu, koji se umeće unutar običnog HTML-a. Sintaksa pisanja CFML je praktički identična HTML-u.

Poglavlje

5

 

Klijentske tehnologije

 

Klijentske Web tehnologije su pak one koje omogućuju prikaz sadržaja klijentskim strojevima. Za razliku od serverskih Web tehnologija, mnogo je veći naglasak dan Web standardima, ponajprije zbog toga što je prilikom odabira serverske tehnologije sloboda skoro potpuna – sve dok je na izlazu HTML, a kao ulaz se koristi standardno sučelje prema bazi podataka. S druge strane, sve što znamo o klijentu je da koristi preglednik, koji prikazuje sadržaj ovisno o standardima. Za standardizaciju Web formata zadužen je W3C.

Klijentske tehnologije mogu se ugrubo podijeliti na:

  • opise sadržaja i prezentacije (HTML, XHTML, XML, CSS…)
  • skriptne jezike (JavaScript, Jscript, VBScript…)
  • DOM (Document Object Model)
  • dodatne objekte (npr. slikovni objekti – GIF, JPG, PNG datoteke)

Tokom razvoja Interneta standardi su se pojavljivali na različite načine. Neki od njih su nametnuti kao industrijski standardi, podržani od uglavnom jednog proizvođača (npr. HTML 3.2 od strane Netscapea, VBScript od strane Microsofta), dok su se drugi pojavili kao zajednički standardi predloženi od W3C za implementaciju u web preglednike. S vremenom se ovaj kaos lagano smirivao, te danas uglavnom imamo prilično stabilne i raširene standarde. Krenimo redom.

HTML je jezik za označivanje koji opisuje strukturu stranice, samog teksta, dodatnih objekata, (hiper)linkova prema stilovima, skriptama i drugim HTML stranicama. U zadnje vrijeme ponajviše se koristi XHTML – prijelaz s HTML-a na XML.

CSS je način formatiranja stilova unutar HTML dokumenata. Služi odvajanju sadržaja od prezentacije, te lakšem upravljanju stilova više HTML dokumenata.

JavaScript je skriptni jezik, pojednostavljena verzija programskog jezika Jave, klijentski implementiran od strane Web preglednika. Upotrebom JavaScript jezika HTML stranice mogu postati dinamične i interaktivne.

DOMje hijerarhijska podjela elemenata HTML dokumenta, kako bi se omogućio pristup pojedinim dijelovima iz nekog programskog okruženja (npr. JavaScript).

 

 

Poglavlje

5

 

Budućnost?

 

Web i Internet u neprestanom su razvoju te strelovito napreduju. Već se neko vrijeme priča o nasljedniku Weba – “Semantičkom webu”, pa potom o “Webu 2.0”, Internetu 2 itd. Riječ je o tehnologijama koje su počele diktirati način shvaćanja stvarnosti, te je vrlo bitno da se u njihovom razvoju ne brza te da se prije svega pridržava standarada – što omogućuje kvalitetnije Web stranice, a isto tako i Web preglednike. Predviđati budućnost nečem ovako dinamičnom i slojevitom vrlo je nezahvalno, pa se najpametnijim čini jednostavno – slijediti tok i uvijek biti informiran. Ipak je Internet (pa unutar njega i Web) vjerojatno jedan od najvećih i najvažnijih projekata u cijeloj ljudskoj povijesti.


 

WEB DIZAJN: podela web sajtova


Kriterijumi po kojima delimo web sajtove

  • Podela web sajtova prema sadržaju – nameni: personalni (lični) web sajtovi, komercijalni web sajtovi, informativni web sajtovi, blogovi, forumi, socijalne mreže, web sajtovi za deljenje sadržaja, web direktorijumi, web alati…
  • Podela web sajtova prema interaktivnosti sa posetiocima: Statički i dinamički web sajtovi
  • Podela web sajtova prema tehnologiji izrade: HTML, XHTML, web sajtovi sa CMS-om, Flash web sajtovi

Kako god podelili web sajtove, jedno im je zajedničko: svi nastoje da imaju što veću posećenost! Za koji web sajt ćete se Vi odlučiti najviše zavisi od Vaših potreba, a ne retko i od finansijskih mogućnosti smile. Ako je u pitanju Vaš biznis, preporičujemo Vam da se ne ustručavate da uložite u kvalitetan web sajt, jer će Vam se ta investicija vrlo brzo isplatiti.

Podela web sajtova prema nameni

  • Personalni (lični) web sajtovi
    Potreba ljudi ili organizacija da drugima kroz slike i reči predstave sebe, svoju organizaciju, porodicu, aktivnosti, interesovanja, razmišljanja… doprinela je popularnosti ovog tipa web sajtova. Na internetu je moguće pronaći besplatan prostor za ubacivanje takvih sadržaja, ali to treba izbegavati jer imaju mnoga ograničenja i u potpunosti zavise od matičnog web sajta.
  • Komercijalni sajtovi
    Komercijalni web sajtovi imaju za cilj da predstave proizvode i usluge koje nudi vlasnik sajta i privuče potencijalne klijente. Osim jednostavnog predstavljanja roba i usluga komercijalni web sajtovi sve češće omogućavaju online naručivanje i plaćanje preko interneta. Danas se prisustvo na internetu podrazumeva za svaku ozbiljnu firmu. Ovi web sajtovi treba da budu jedinstveni, privlačni posetiocima i jednostavni za korišćenje, u protivnom, umesto da privuku, mogu da odbiju potencijalne kupce, odnosno korisnike usluga koje web sajt nudi.
    • Informacioni sajtovi
      Sama reč kaže da su to web sajtovi koji pružaju informacije o razlicitim temama. Najpoznatiji je svakako www.wikipedia.org koji predstavlja najveću online enciklopediju. Ovaj web sajt je interaktivan jer omogućava posetiocima da pišu svoja objašnjenja.
    • Blogovi
      Blogovi su web sajtovi namenjeni da podelite svoje misljenje sa drugima na internetu bez obzira na temu ili sadržaj, da ucestvujete u diskusijama sa drugim blogerima, postavljate slike ili komentare… Do bloga na internetu moguće je doći i potpuno besplatno preko sajtova koji nude besplatno postavljanje bloga, kao što je na primer www.blog.rs, ali trebate znati da u tim slučajevima nemate vlastitu web adresu, već se na internetu pojavljujete kao poddomen pomenutog sajta. Primer: ime_bloga.blog.rs. Poddomenima se u principu pristupa ovako kako je napisano u primeru (bez www), ali na isto će Vas dovesti i unošenje web adrese i sa www. Ovakva rešenja imaju mnogobrojna ogranišenja, tako da ako želite nezavistan blog, sa sopstvenom web adresom, naša preporuka je da registrujete svoj domen i zakupite svoj host, a sam blog možete uraditi pomoću verovatno najpoznatijeg Open Sourse CMS-a http://www.wordpress.org dostupan i na srpskom jeziku na sr.wordpress.org.
    • Forumi
      Forumi su vrlo slični blogovima, ali za razliku od bloga imaju unapred zadate oblasti o kojima se diskutuje unutar kojih se otvaraju pojedine teme, postavljaju pitanja i očekuje pomoć u vidu odgovora. Postoje opšti forumi na kojima se diskutuje o svim temama bez ograničenja kao što je na primer www.burek.co.rs ili www.mycity.rs ili forumi specijalizovani na određene oblasti, kao što je na primer www.elitesecurity.orgspecijalizovan za IT tehnologije ili na primer pravni forum na www.projuris.org/forum. Vrlo često su forumi deo nekog web sajta gde se diskutuje na temu o kojoj je sam web sajt domaćin. Za realizaciju foruma najčešće se koriste gotovi moduli foruma sa CMS-om kao što su na primer www.phpbb.com ili www.simplemachines.org dostupni i na srpskom jeziku.
    • Socijalne mreže
      Socijalne mreže su web sajtovi za masovno međusobno povezivanje ljudi, razmene informacija, fotografija i drugih ličnih podataka. Postoje i socijalne mreže koje povezuju ljude u poslovnom ili strukovnom smislu. Najpoznatije socijalne mreže, svakako su Facebook i Twitter. Ovi web sajtovi masovno se koriste za reklamu i promocije firmi, proizvoda i usluga.
    • Web sajtovi za deljenje sadržaja
      Ovi web sajtovi omogućavaju ljudima da postavljaju odgovarajuće sadržaje na internet (slike, muziku, video klipove…) i te sadržaje dele sa drugima. Najpoznatiji međi takvim web sajtovima je Youtube.
    • Web direktorijumi i web alati
      Web direktorijumi su sajtovi koji sadrže uglavnom linkove prema drugim sajtovima, a istovremeno zahtevaju povratni link. Web alati su sajtovi koji nude razne alate za Vaš web sajt, kao što je na primer vođenje statistike, merenje brzine interneta, merenje pinga, provere geografskog položaja neke IP adrese i slično. U web alate možemo svrstati i pretraživače bez kojih je korišćenje interneta postalo nezamislivo (Google, Yahoo, Bibg, AOL, Ask…).

    Spomenimo još web sajtove za zabavu – online igrice, edukativni web sajtovi (sajtovi sa raznim uputstvima – tutorijali), sajtovi za download muzike, filmova ili gorovih rešenja u svim oblastima i tako dalje…

    Podela web sajtova prema interaktivnosti

    • Statički web sajt
      Statički web sajtovi su najjednostavniji, najbrže se rade, te su obično i najjeftiniji. Najčešće se rade u HTML-u, odnosno u XHTML-u u kombinaciji sa CSS-om. Mogu imati animacije i java skripte, ali nemaju interaktivnost sa posetiocima.

      Sva aktivnost posetioca ovakvog web sajta svodi se na pregledavanje sadržaja i eventualno korišćenje kontakt forme. Ne zahtevaju bazu podataka. Celokupan HTML kôd izvršava se u browser-u posetioca. Obično se brže učitavaju i lakše ih je optimizovati za pretraživače. Pogodni su za manje zahtevne web sajtove, sa manje podataka i gde interakcija sa posetiocima nije neophodna.

    • Dinamički web sajt
      Dinamički web sajt omogućava manju ili veću interakciju sa posetiocima, prikuplja podatke o posetiocima i njihovim interesovanjima, omogućava ili onemogućava pristup delovima sajta određenim kategorijama posetioca, automatski šalje obaveštenja ili vesti posetiocima koji to žele, te može da omogućava pronačaženje i sortiranje podataka… Obično se rade u nekom programskom jeziku (php, asp…) i kôd im se izvršava na serveru, pa tek potom šalje browser-u.

      Podaci se smeštaju u bazu podataka, odakle se po potrebi „pozivaju“. Najčešće se rade zajedno sa CMS-om kojim se vlasniku web sajta omogućava da vrlo jednostavno i brzo ažurira web sajt, bez ikakvog posebnog znanja o web dizajnu. Komplikovaniji su za izradu i optimizaciju i naravno, znatno skuplji.

      Tu trebate znati da dva web sajta mogu izgledati identično, ali da ipak bude velika razlika u njihovoj ceni jer CMS, baza podataka, admin panel… nisu vidljivi posetiocu web sajta, već samo Vama, odnosno administratoru sajta.

    Podela web sajtova prema tehnologiji izrade

    • WEB sajt rađen sa HTML/XHTML
      HTML/XHTML je najprostija tehnika, gde se koriste HTML, odnosno XHTML kôdovi koji direktno čitaju web browser-i i koriste se za izradu jednostavnih statičkih web sajtova. Treba naglasiti da je HTML zastarela tehnologija i danas se retko koristi.
    • WEB sajt sa CMS-om
      Web sajt sa CMS-om je obično dinamičan web sajt, interaktivan je sa posetiocima i zahteva duže vreme izrade, web programiranje… Ovi web sajtovi mogu biti vrlo kompleksni sa kompletnim online prodavnicama – online shop, a mogu biti povezani sa sistemima za internet plaćanja roba i usluga. CMS omogućava korisniku da bez imalo znanja iz web dizajna sam ažurira sadržaj svog web sajta. Sistemi CMS mogu se namenski raditi za pojedinačni web sajt, ali postoje gotovi, pa i besplatni sistemi. Opširnije o CMS sistemima pogledajte na stranici CMS i održavanje web sajta.
    • Flash web sajt
      Web sajtovi urađeni u flash-u mogu biti veoma atraktivni, sa animacijama, zvucima – muzikom, mogu biti interaktivni sa korisnicima, sa ili bez CMS-a… Flash sajtovi predstavljaju prave male filmske predstave na web-u! Pogledajte neke flash web sajtove: Projekti Saizenmedia (jedan od njih Nightwishsite ili 2advanced ili waterlife.nfb.ca… Od ovakvih web sajtova zastaje dah i najbolje ih opisuje jedna reč: FASCINANTNO!
      Ali nedostatak flash sajtova je u tome sto se sporo učitavaju, optimizacija za pretraživače je nemoguća misija, a CMS je vrlo teško napraviti.

Osnovni pojmovi Internet i WEb


Uvod i osnovni pojmovi

Svakodnevno, stotine miliona korisnika racunara posecuje razlicite Web sajtove i stranice kako bi se informisali, nešto novo naucili, pregledali svoje omiljene forume, nešto kupili i uradili još bezbroj drugih korisnih stvari.

Otvaranjem Internet pretraživaca i kucanjem adrese otvorili ste željeni Web sajt sa svim informativnim, multimedijalnim i drugim mogucnostima. Ili ste jednostavno u potrazi za informacijom otvorili neki od mnogobrojnih Web pretraživaca i dobili listu mesta koje vam mogu biti interesantna.

Šta se tacno dogada kada u svom Web pretraživacu ukucate neku Web adresu i dobijete sadržaj sa nje? Kako da sami napravite svoj Web koji ce predstavljati vašu školu, vas licno ili neko vaše interesovanje? U ovom serijalu cete, nadam se, naci odgovor na ova pitanja i moci da krenete u realizaciju svog Web sajta.

Kako funkcioniše Web

Najjednostavnije receno, Web predstavlja veliki broj racunara koji su medusobno povezani i koriste standardizovane nacine za komunikaciju i predstavljanje informacija.

Posledica ove jednostavne formulacija je da svi ljudi sveta dobijaju moc brze i jednostavne komunikacije i razmene informacija na nacin do sada neviden u ljudskoj istoriji.

Broj povezanih racunara je ogroman, a trenutno postoji preko 87 miliona razlicitih aktivnih javnih Web sajtova koji su konstantno u mreži. Svaki od ovih sajtova ima od nekoliko do nekoliko hiljada stranica informacija.

Pre nastanka globalnog Interneta kakvog ga poznajemo danas, u svetu je postojalo puno nezavisnih, ponegde i medusobno povezanih grupa umreženih racunara, prvenstveno u školskim, istraživackim i državnim institucijama.

Za potrebe Americkog ministarstva odbrane kreiran je ARPANET koji se smatra pretecom Interneta jer je postavio osnovne standarde za povezivanje i komunikaciju izmedu ovako umreženih racunara. 29. oktobra 1969. godine su povezana prva dva cvorišta, a nešto kasnije 5. decembra iste godine su dodata još dva.

Detaljnije o istoriji i nastanku Interneta možete procitati na Web lokaciji http://www.let.leidenuniv.nl/history/ivh/chap2.htm

Standardni protokol pomocu kojeg je moguce prici i pregledati sadržaj bilo kog Web sajta je dizajniran 1989. godine u istraživackoj instituciji CERN u Ženevi (www.cern.ch). Ovaj protokol pod nazivom Hypertext Transfer protocol ili skraceno HTTP je postavio kamen temeljac za dalji eksplozivni razvoj javnog Interneta (http://info.cern.ch/) . Sigurno ste primetili da svaka Internet adresa i pocinje sa upravo ovim prefiksom – http://

 

IP adrese

IP je skracenica od Internet Protocol i predstavlja nacin jedinstvene identifikacije svakog racunara u bilo kojoj mreži ukljucujuci i Internet. Veoma slicno obicnoj poštanskoj adresi, IP adresa se sastoji od cetiri broja od kojih svaki može biti u opsegu od 0 do 255. U stvari u pitanju je jedan 32-bitni broj podeljen na cetiri dela koji su medusobno razdvojeni tackama. Na primer validna IP adresa racunara bi mogla biti 192.168.1.10.

Pokušajte da saznate IP adresu vašeg racunara. Dovoljno je da je vaš racunar povezan u lokalnu mrežu ili na Internet da bi ovo uradili. Kliknite na Start meni i potom na stavku Run. O otvorenom dijalogu otkucajte cmd i kliknite na dugme OK. Na ovaj nacin ste otvorili komandni prozor.

U njemu otkucajte IPCONFIG i pritisnite Enter taster na tastaturi. Na ekranu je prikazana konfiguracija mrežnog adaptera (ili više njih ako postoje u racunaru) , izmedu ostalog i linija IP Address kao što je prikazano na slici:

Elementarna kombinatorika pokazuje sledece: 32 bita, gde svaki od njih može imati stanje 0 ili 1, daje 232kombinacije, odnosno tacno 4,294,967,296 razlicitih kombinacija. Preko 4 milijarde jedinstvenih adresa izgleda više nego dovoljno u ovom momentu. Medutim nije tako, jer postoje takozvane klase koje znacajno ogranicavaju raspoloživ opseg.

Više o IP klasama i njihovom znacenju možete pogledati na lokaciji http://www.howstuffworks.com/question549.htm .

Sve do sada receno važi za verziju IP protokola pod nazivom IPv4. Od nedavno je uvedena nova verzija IPv6koja umesto sadašnjih 32 bita daje cak 128 bitova odnosno 2128 raspoloživih adresa. Ovo je stvarno veliki broj, (broj veci od broja 3 iza koga ide 38 nula), koji se predstavlja sa 8 grupa 16 bitnih brojeva koji su prikazani u heksadecimalnom formatu.

Windows Vista podržava IPv6 protokol i na sledecoj slici je prikazan dijalog za njegovu konfiguraciju.

 

Više o IPv6 protokolu možete procitati na lokaciji http://www.microsoft.com/technet/network/ipv6/default.mspx

Do sada smo videli da svaki racunar povezan u Internet mrežu ima svoju jedinstvenu IP adresu. Medutim, kada želimo da otvorimo neki Web sajt, nikada u adresnoj liniji Internet pretraživaca ne unosimo IP adresu, vec neki smisleni naziv.

Ocigledno na Internetu mora postojati mehanizam koji smislene nazive Web sajtova prevodi u njihove numericke stvarne IP adrese. Ovaj sistem predstavljaju DNS (Domain Name System) serveri. DNS predstavlja distribuiranu listu (direktorijum) svih Internet adresa i imena. Zahvaljujuci ovom servisu možemo kucati na primerhttp://www.microsoft.com, a on ce ovo prevesti u pravu IP adresu i preusmeriti nas na nju.

Napravimo mali eksperiment. Kako saznati numericku IP adresu Web sajta. Kao i u predhodnom primeru, kliknite na dugme Start, potom na opciju Run, otkucajte cmd i kliknite na dugme OK kako bi dobili komandni prozor.

Želimo da utvrdimo IP adresu Web sajta http://www.google.com.

U komadnom prozoru ukucajte sledece:

ping http://www.google.com

i pritisnite Enter taster na tastaturi. Sistemska naredba ping „proziva“ zadatu adresu i ispisuje statistike brzine pristupa, ali i stvarnu IP adresu domena kao što je prikazano na slici:

 

Sada znamo da je IP adresa domena www.google.com zapravo 209.85.129.99

Otvorite internet pretraživac i u adresnoj liniji otkucajte http://209.85.129.99 i naravno otvorice se pocetna strana Google Internet pretraživaca.

Ocigledno DNS servis na Internetu ima veliki znacaj i nije ogranicen samo na http protokol vec vodi racuna i o elektronskoj pošti i drugim servisima.

Detaljnije informacija o DNS servisu možete videti na Internet lokaciji http://en.wikipedia.org/wiki/Domain_Name_System

Kada zatražite odredeni Web sajt, na njega ne odlazite direktno vec preko nekoliko DNS servera koji se medusobno „dogovaraju“ i prave put (routing) od vašeg racunara do tražene IP adrese odnosno racunara u Internet mreži. Ovaj put može u praksi angažovati više cvorišta, što zavisi od dosta faktora i trenutnog zauzeca globalne mreže. Interesantno je pogledati kojim putem se krecu podaci kada na primer zahtevamo maticnu stranu Microsoft Web sajta.

Pocetna lokacija je racunar u Beogradu koji je preko ADSL-a povezan na Internet. Krajnja tacka je server www.microsoft.com koji se nalazi u Kaliforniji.

Na sledecoj slici je prikazan prolazak kroz sva cvorišta (20 njih) od pocetne do krajnje tacke.

Geografski prikaz je jednostavniji:

Web server

Web server je specijalizovani program koji opslužuje zahteve Web klijenata. Web server može biti lokalni i tada je vidljiv samo u lokalnoj mreži škole ili kompanije i tada se ustanovljena mreža zove Intranet – unutrašnji Internet.

Ako je racunar gde se nalazi Web server javni – vidljiv na globalnom Internetu, on mora da ima svoju javnu IP adresu i da bude registrovan u ICANN organizaciji. ICANN (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers, http://www.icann.org ) je neprofitabilna organizacija koja je zadužena za dodelu i koordinaciju javnih Internet domena. Do 1998 godine ovu funkciju je imala organizacija InterNIC (Internet Network Information Center).

Web server, kao što cemo videti kasnije u ovom serijalu, može imati jednostavnu ulogu isporucivanja fiksnog sadržaja (web stranice), ali i složenu aplikativnu ulogu kreiranja i isporucivanja složenih web sadržaja baziranih na podacima iz baza podataka, multimedijalnih materijala i ostalog.

Uz Windows XP operativni sistem se distribuira i Web server koji je idealan za razvoj i testiranje Web sajtova. Ova Microsoft verzija Web servera se zove Internet Information Server (skraceno IIS) i veoma je zastupljena na Internetu.